Прва година

 

Да подсетим наше читаоце: у зиму 2015/6. године направио сам дванаест кошница по нацрту игумана Емила Вареја, Француза који је умро 1951.


Ово је кошница без рамова, унутрашњих димензија наставака 300 * 300 * 210mm (ширина, дужина, висина). Сваки наставак садржи 8 сатоноша ширине 24mm, са размаком од 12mm између сатоноша и према бочним зидовима. Сатне основе се не користе. Сво саће пчеле граде према сопственом нахођењу. Наравно, нека друштва ово раде економичније и прецизније од других. Мед се узима једном годишње, на крају сезоне када престане уноса нектара, а већ према процени пчелара. Мад се из оваквих неурамљених сатова може врцати, али уобичајено је да се сво саће са медом издроби и преко ноћи остави у ђевђир како би мед сам истекао из саћа. Овакав мед зове се самоточени. Овако истече око 80% меда уз саћа. Остатак саћа се пресује, и тако се добија ”тијешњени” мед. Природним цеђењем саћа штеди се на куповини врцаљке коју ретко који аматер користи више од једном годишње. Друштва зимују на 2 до 3 наставка, са највише 12кг меда залиха, а довољно је и 8 до 10кг у зависности од снаге друштва. Када наводим ове податке то значи да када се у Септембру друштво остави са нпр. 10кг меда оно може тако да се зазими и да му се не додаје храна до првог уноса (маслачак, јабука, или шта је већ актуелно у вашем крају). У рано пролеће наставци се додају одоздо. Овај тип кошнице и овај метод пчеларења нису егзотични у Западној Европи и САД као код нас. Мада је ова кошница заправо обична вршкара четвртастог облика, код нас се изгубио континуитет рада овом техником пчеларења.


С пролећа 2016. населио сам кошнице пакетним ројевима, и одмах изгубио два роја, вероватно зато што сам кошнице постављао преблизу једну другој (препорука је да буду најмање 5 метара удаљене током насељавања пакетним ројевима). Читаво прошло лето хранио сам ове младе ројеве и бринуо о њима. Мислим да сам их догурао до стања средњих или јачих нуклеуса, мада их у даљем тексту ради једноставности називам ”друштва”. Нисам био претерани оптимиста. Крајем Октобра ХИДМЕТ је најавио оштру и дугу зиму. Пошто је моје пчеларење већ увелико било један велики експеримент у коме нисам имао саговорника на нашем говорном подручју одлучио сам да наставим у том правцу па сам све кошнице споља тапацирао стакленом вуном од 10цм и паропропустном-водонепроустном грађевинском фолијом. Ову изолацију сигурно ћу наредне сезоне држати на кошницама док дефинитивно не наступи пролеће, ако треба и до багрема. Како било, прошлу зиму изгубио сам једно друштво, што је – чини ми се, доста добра статистика обзиром на дужину трајања и оштрину зиме за нама. Оно једно изгубљено друштво највероватније је угинуло због превише меда које је набрало претходне сезоне и тако је остало са премало места за зимовање. Недостајало ми је оптимизма да том друштву које се очигледно добро развијало пред крај сезоне понудим и трећи наставак за изградњу саћа. Накнадно сам сазнао да ово ”зазиђивање медом” није тако ретка појава у овом типу кошнице, и да може бити проблем при зимовању. Највећа опасност за моја друштва представљале су сенице, птице месождери; виделе су да се око лeта и испред кошнице може наћи понешто мртвих пчела за јело, па су научиле да извуку регулатор лета како би главу завукле што дубље у кошницу. Тај проблем сам решио тако што сам лета обезбедио рајберима, а сеницама качио комаде најмасније сланине по околном дрвећу. Друштва сам пред зиму успешно третирао средством на бази кумафоса; мада сам овим био веома задовољан, у лето сам прешао на испаривач оксалне киселине због облика Народне кошнице који је изразито непрактичан за примену трачица са кумафосом у хладније време, касну јесен и рано пролеће.


Тако сам пролеће 2017. дочекао са девет кошница. Први лепи фебруарски дани давали су ми разлога за оптимизам; пчеле су масовно излазиле на прочисне летове и весело уносиле полен леске. Нисам водио ивиденцију, ако ме сећање добро служи мислим да сам два до највише три пута додавао погачу (обичну), како ком друштву и како када; погаче сам додавао ето зато што се тако ради, а не зато што сам приметио да друштва гладују. Сирупа нисам додавао ни кап. Тако су друштва до багрема стигла са минимумом интервенција од стране пчелара.


А багрем је био кратак и сладак. Ту није било изненађења: јача друштва су добро искористила пашу, слаба су мрљавила.


После багрема – ројење! Тешко ми је да проценим али чини ми се да се 7 од мојих 9 друштава изројило у року од 5 до 7 дана након багрема. У том смислу потврдила се прича да су пчеле у овом типу коншница склоније ројењу. Мој закључак је да је у овом типу кошнице друштва брзо достигну биолошку полну зрелост и теже да се ројењем размноже. Један рој сам у сласт скинуо са гране и населио празну кошницу. Други рој који сам видео да излази из кошнице окачио се превисоко на стару крушку, па нисам био рад да ризикујем повреду леђа на конто хватања иначе најљућег друштва. Сутрадан сам видео како одлећу у неки нови дом и пожелео им свако добро. Две најјаче кошнице сам располутио како би их спречио у ројењу; ово сасвим сигурно више никада нећу урадити. Сада имам 12 кошница са друштвима разних нивоа снаге и развијености. Друштва која су се изројила половином Маја имају нове природно спарене матице и рекао бих да се сасвим лепо опорављају. 


Медобер. У просеку добио сам 10 килограма меда по зрелом друштву, дакле од оних која су довољно јака да им се има шта узети. Мада наводим овај податак, чиним то крајње нерадо јер таква статистика напросто није део ове приче, ове врсте пчеларења. Када би смо успели да водимо детаљну евиденцију прихода и расхода, да монетаризујемо сав свој труд, дневнице, радне сате, гориво, амортизацију возила, опреме, итд. – и укрстили ово са приходима од меда, воска, ројева, итд., као аматери добили би смо фикси део студије исплативости нашег бављења пчелама; варијабилни део је душевна храна коју пчеларење генерише, а ту је већ свако препуштен себи да процени на каквом је добитку.


И након ових података о габаритима, зимовању и приносу, у овом тренутку долазим до суштине мог искуства са Народном кошницом, a то је: да ли сам постигао оно чему сам се надао када сам кретао на ово, за наше поднебље необично путовање? Да, стопроцентно, и много више. Да ли бих колегама препоручио овај тип кошнице и технику рада са њом? Не, у најмање 95% случајева ова кошница није погодна за људе који се сада баве пчеларством.


Па коме је то онда ова кошница намењена ако не пчеларима? Свима онима који то данас нису. Много људи данас нису пчелари због ограничавајућих фактора: неприступачне цене уласка у ову делатност, обавеза сталног обилажења и рада на пчелињаку, крајње неизвесни приноси. Много је огласа који почињу ”Продајем цео пчелињак”... Народна кошница је ”сигурица” у смислу приноса, тражи најнижи степен ангажовања пчелара, и може се направити без икаквог искуства столарског заната, на балкону стамбене зграде или у кухињи. Све ово лично сам проверио.


Може звучати бесмислено, али Народна кошница није пројектована да се са њом ради, него да се са њом не ради. Њен конструктор није је наменио пчеларима већ традиционалном сеоском домаћинству у коме нема економских и практичних услова за радну специјализацију као ′пчеларство′, или ′повртарство′, или ′коњарство′... У екстензивној пољопривреди очекује се да домаћинство буде економски независно и то првенствено кроз производњу свих пољопривредних производа за своју употребу. Тако, пчеле су биле извор најјефтинијег заслађивача – меда, као и воска. Господа по градовима и тада су преферирала скуп шећер увезен из колонија, па о неком тржишту меда није могло да се говори. У једном тренутку прогрес је уништио традиционално сеоско домаћинство, вршкаре су изашле из моде, а преостало сељаштво је почело да се специјализује према пољопривредним делатностима: воћари, виноградари, ратари, пчелари... У Француској је пре 100 година дошло до ситуације сличне овој: у селу у коме држим кошнице локално становништво од мене купује мед.  Јер, пчеларење професионалном опремом као што су ДБ или ЛР кошница захтева пун ангажман: интелектуални, емотивни и физички. У супротном – не само да нема успеха него се лако и брзо уђе у финансијски минус. Народна кошница пројектована је да попуни простор између не-држања кошница уопште и високе посвећености пчеларству (професионалне или аматереске).


Моја процена је да се формиране Народне кошнице морају обилазити свега 7 до 10 пута годишње. Ову процену дајем на основу сопственог искуства, као и на основу дијалога са колегама ”Варејовцима” широм света. Емил Вареј, пројектант кошнице написао је да се пчелињак може обилазити чак и само једном годишње, за медобер. То беше неколико деценија пре варое, пестицида и загревања климе. Уз мали број обилазака, уштеда је и на опреми: на врцаљки, те рамовима: куповина, ковање, жичење, опрема за ковање и жичење, куповина и уметање сатних основа, итд. Не без значаја је и чињеница да је овај тип кошнице незанимљив лоповима пчеларске опреме, тако да од људи опасност представљају само обични вандали.


Стога сматрам да би овај тип кошнице и овај метод пчеларења могли бити занимљиви свима који сада нису у овом нашем послу. На пример: викендашима који тек с времена на време и без плана обилазе своја имања; колегама који имају могућност да поставе кошнице на неко удаљено (али безбедно) место; свима који желе апсолутно чисте пчелиње производе, такозвани девичански или ”raw” мед.


Коме не бих препоручио Народну кошницу? Првенствено нашим пчеларима. У овој кошници има премало меда за наше професионалце, и премало рада за наше аматере. Истини за вољу, овај тип се итекако професионално користи у Немачкој, Француској, Швајцарској, Белгији и другим земљама, али мислим да је њихова свеукупна економија постављена тако да фаворизује екстензивну, еколошку пољопривредну производњу. А што се тиче њихових аматера, дефинисали су 7 нивоа ангажовања пчелара и пчела; од хладнокрвних професионалаца до људи који држе кошнице искључиво као помоћ пчелињем роду и никада, ама баш никада не отварају кошнице било из ког разлога. Између те две крајности колеге проналазе себе и свој емотивни и финансијски интерес. Ми некако немамо те финесе, па се код нас колеге при сусретању обавезно детаљно преслишавају о исцеђеним килограмима као једином мерилу успеха, једнако међу професионалцима и аматерима; о некој нематеријалној користи из пчеларења нема говора.


Постоји варијанта Народне кошнице са прозорима, тако да се може пратити изградња саћа и развој друштва без отклапања кошнице. Наравно ово је нешто компликованије за израду, али ако неко жели да 3-4 кошнице направи, насели их и прође кроз читав процес учења са унуцима, онда је ово право решење. Тешко да могу да замислим бољу хоби-кошницу!


Даље, ову кошницу не бих препоручио особама које имају исподпросечни таленат за столарски занат, а себе убрајам у просечно талентоване. На мом малом пчелињаку ама баш сваки део опреме направио сам ја сам (изузимајући димилицу, пластичне хранилице и бетонске блокове). Није једноставно бити у стандарду само са самим собом. У другим земљама набавка опреме за овај тип кошнице није проблем, продаје се у свим већим пчеларским радњама као и путем интернета.


Постоји још један фактор који би могао да буде интересантан колегама, а то је да се мед из ове кошнице и оваквог пчеларења може пласирати као супер-премијум роба. Та категорија робе код нас има ограничено тржиште, али га има. Поштено би било рећи да је мед из овакве кошнице самоточен или тијешњен из потпуно природног саћа, без употребе сатних основа непознатог порекла, у кошницама у којима је пчелама омогућено да саме створе и организују своја друштва и да се развијају без људских интервенција честим отварањем кошница и стресирањем пчела, да се не убијају и не сакате матице, да се не убијају трутови, да се пчеле не тове сирупом шећера из репе, да се излетницама не одузима полен на лету, да се пчелама узима само стопроцентно сигуран вишак меда, да се не спречава природно размножавање пчела ројењем (на пример пробадањем матичњака иглама), итд., итд... Када потрошачи (или наша деца!) конзумирају мед у саћу из овакве кошнице, онда је то саће заиста 100% природно и без резидуа свих претходних кошница из којих је дошла сатна основа, свих спора и хемије коју је ко зна ко примењивао; јер реално, ту никаквих гаранција нема.  Мада то није намера, овакво пчеларње у свему се придржава строгих правила органске производње. Тржиште за овакве јединствене производе свакако постоји, а коначан производ постиже надпросечно високу цену.


Можда је нама аматерима исплатљивије да се фокусирамо на овакве количински мале али високо-специјализоване производе него да се ценом такмичимо са веле-пчеларима који породично генерацијама преносе знање, опремну, вештине, информације, продајну мрежу, итд.? Не познајем ни једног пчелара професионалца који не може да рачуна на бар неколико пари вештих руку у породици да му се нађу током селидбе, врцања, итд. Како се код нас каже, Боже здравље од сутра сам на боловању! Можда је ово једини начин да не будемо на финансијском губитку у тој трци? Да опрему производимо сами (што јефтиније), да нам пчелињак буде што више само-одржив и да не зависи од наших посета и радног ангажовања, а да се наша роба надмеће у потпуно новој категорији коју професионалци тешко да могу да испрате?